Umisto zadnjeg predikanja – o svidočanstvu dobrote

Povodom smrti Stjepana Mira Vujanovića, koji je preminuo 6. ožujka, Ferata objavljuje tekst autorice Marije Librenjak.

Umisto zadnjeg predikanja – o svidočanstvu dobrote

‘Nigdi više suza nije proliveno ki na grobljin,zaraj ne izrečenog i ne učinjenog’

/Slobodno tomačenje od nepoznatog autora/

Stjepan (Miro) Vujanović (16. prosinca 1954.- 6. ožujka 2017.)

Romori ova zima šta se uvukla u pore i ožujka, rekla bi moja mater zajmenici o’ privrtljive veljače.

Škura bura na maove dere, pa jopet piri, kad su poklonici, prijatelji i rodbina ispratili na vični počinak dragog Mira, muža, ćaću, brata, strica, ujca, dida…kolegu…prijatelja….

Nekako se trevilo da je pod stolitnin čenpresin na groblju svetog Frane podno Starog grada naša mir dragi Miro, pravo na biljugu Dana žena, ki da je Bog zna kolki je kavalir bijo, vako po našku kazano, za svog kratkog vika.

Prolaznici smo na ‘von putu do vičnosti, al uvik kad ode dragi čovik našeg kraja, srce nekako učmalo cvili, zar i on, jopet odlazi neko ko mi je toliko značio, kog san rado sritala, al mu do znanja nisan dala, koliko mi je stalo, kako mi se uvuka pod svaku žuntu.

Biće je tojo naš usud da nikad ne iskažemo ljudima svu ljubav i radost kojon su nas darivali za zajedničkog življenja pod ovon kapon Nebeskon.

Doklen se pramalića visnici pomalako, kradon, šuljaju iz smrznute škrte zemlje, arija nekako daje navištaj boljog, pravednijeg svita…ode Miro dragi, ni rič da bi kaza.

Odma nama opustio Vujanovićov prolaz, fali posve ki no mu rođak Zvonimir…bura, kiša, štokrle na Pijaci, a nikako mi ne iđe u glavu da srist neću nikad više Mira dragog, kadno bi me potiho pozdravijo, pozva na čašicu razgovora…Brate, u njegovon uredu u Sudu san se ćutila ki čeljade, komodala se ki u svojon kužini…Ne mere to čovik smetit. Iako nedavno, po možđanin i duši mi ronza ona tašna pod rukon kad je nosijo poštu…Kad bi ugledala mili lik priko naši kala, il lipe cvale, ka no kad bi zapačio litnji zvizdan, jesenje lišće steralo postole u snatanjin, pak i ondak kad bi snjig zame tragove na putu…uvik nasmijan…susretljiv…Koraka žurna, al prez izere bata, prolazijo našin kalon lebdeći u snovin baletana Božanski prostranstava.

Uvik bi me sitijo na najstarijeg mi brata šta ode u cvitu mladosti…zamukla bi…lik njegov i ophođenje sa sviton, nako uljuđeno, ustrpljeno, s kolkoš poštovanja i poniznosti, u meni bucalo snatanja nesuđenog odrastanja brata mi prvijenca, vršnjaka dragog Mira.

Ma cila mu familija je nekako obiližila naš varoš. Pravo gospodska, umitnik, jedan po jedan, tri brata i voljena in sestra.

U beskraju zvizda šta se gube u oblacin zamagljenin škuron buron, prijatelju sve me na te sića.

Tvojizin, dragon družici Ivanki, ćeri Josipi, sinu Vedranu, braći, dičnon sestri, unučadi, sinovcin,nećacin….i svimin kojimon si za svog kratkog života značio, Bog bio utjeha.

Ti šta nas napusti u Božanskon godini Očeva, ki i dobri duh našog zavičaja, svaki pedalji i dilo, bili ti gorika uzveličani….svitli ki sinjal i sićanje svimin, šta znači bit ćaća i prijatelj.

Bog te blagoslovio i ne zamiri mi šta se nisan uspila oprostit s tebon, život biži, arija raznosi naše snove….pak to činin vako.

Do susreta u vičnosti, Bog ti bio nagrada i lak ti sanak u voljenon Grudi ‘Rvackon!

Tvoja prijateljica Marija Librenjak

U Karakašici, 8. ožujka 2017.