Imenjače svaka čast!

U zadnje vrime o košarci ritko pišen. Samo kad me ufati. A jutros me ufatilo i ništa me na svitu ne more fermat. Moran napisat koju rič o malon Josipu Bobanu.

Da ne bi bilo zabune, ja tu nisan objektivan. Malome je Ivka mater, Ben mu je ćaća, teta Neda i teta Seka babe, šjor Ivo did… To je moj svit i ja tu moran navijat za Maloga, ali ako ne napišen – pukniću!

Mali mi je u zadnje dvi godine iljadu puta diga živce. E zašto nije šutnio kad je moga, zašto se boji zicera, zašto je zaspa u obrani, zašto ovo, zašto ono…

Doduše, puno puta san i skaka ki lud kad bi Mali dobro i srčano odigra, jedanput mi je tako pukla tuta, znate već di…

Sinoć san bio na utakmici i odavno nisan slađe zaspa. Jutros se diga, iđen malo poćirit statistiku. Prvo gledan valorizaciju. Za one koji baš i ne prate košarku, a imaju živaca čitat ovi tekst, valorizacija je ono ka zbroj svega šta je vridno – koševa, skokova, banana… To je zapravo moderna ocjena kako si igra.

I gledan, Krstanović – 24. Ma čovik je zbilja odigra, svaka čast, a gine na parketu koda je rođen ispod Kamička. Vitali – 23. Tu ne triba trošit riči. Čovik je najbolji igrač Lige i tribamo se molit Gospi Sinjskoj da ostane u Alkara. Mato ili kako bi mi rekli Mate – 16. Malo je igra, al’ se pošteno nazabija. Žitko – 13, napunio in koš dok su rekli keks. Doma – 12, junačko srce i federi u patikan… I tako, da ne nabrajan ostale, pogledan, a ono Josip Boban – 1. Nisan ništa pio, lipo san se umio, ćutin se dobro i pitan se jesan li ja jučešnju utakmicu gleda ili sanja? Rifrešajen kompjutor, opet isto. Mali Josip od statistike dobio jedinicu! Imoca, isina…

Umalo me nije kolpalo, pa san se ufatio tipkovnice. Evo dosad san se malo stenta. Kompjutor je ipak kompjutor, stručnjaci su stručnjaci, a ja san samo jedan pristrani novinarčić. Al’ san i navijač i iman pravo pisat, bar mi urednik ništa nemore.

Evo vako van iđe moja ‘valorizacija’. Stipan, Toni, Mate, Žile i Doma su sinoć odigrali junački i radi take igre in skidan kapu. Ali, nek se niko ne ljuti, bez bilo kojega od ti istinski košarkaški meštara mi bi sinoćnju utakmicu dobili. A bez malog Josipa Bobana – teško!

Sinoć je najveći piz pobjede koja Alkara vodi u Ligu za prvaka bio natovaren na kosti momčića od 19 godina. A Mali je taj teški piz iznio, junački dirigirajuć alkarskin orkestron, deboto 35 minuta!

I sad ću lupnit pa nek mi se smiju. Mali Josip Boban sinoć je za Alkara bio ono šta je Luka Modrić za Reala.

Amo se zeru prizemljit. Dolaze teške utakmice s velikin protivnicin. Za cilog Alkara, a posebno za Josipa Bobana i još mlađeg Ivana Svalinu. To je siguro najmlađi par prvi bekova u povisti rvacke košarke. Biće tu promašeni zicera, izgubljeni baluna, nemoći isprid puno bolji protivnika…

Ali za ono sinoć neću mučat i moran napisat. Imenjače svaka čast!