Mihaela Jurković: Ruda obojena sivom bojom

‘Osluškujem šapate prirode, Ruda zašumi nekako drugačije kad dođe ožujak. I tako već osamdeset godina. Teče, ali ne odnosi uspomene na sve one koji su stradali u posljednjem činu plesa smrti đavoljih plesača.

Bura zasvira tu mučnu melodiju. Krikove. Plač. Zadnji dah. Otkucaji srca sve su tiši. Krv na svakom koraku. Pogled se magli, kapci su sve teži.

Bura stiša, priroda se smiri. Ništa se ne čuje. Ali onaj isti nemir se javi s jedinim pitanjem: Zašto? Zašto baš oni?

Vrisak čovjeka koji nađe svoju obitelj mrtvu na pragu kuće, prolomi se Rudom.

Beskrajna snaga, Božja snaga bila je potrebna da se stradali bar dostojno pokopaju kad su već tako zvjerski ubijeni.

Ruda je ovih dana obojena sivom bojom, kao spomen na te dane. Čujete li? Šapuću nam da ih ne zaboravimo.

Rudski mučenici, krvi moja, počivajte u miru.

Davno dano obećanje, nepisano, prošaptano, pečatirano suzom, mora se ispuniti.

Dide, nisu zaboravljeni.’

Mihaela Jurković