Peta slavonska priča Ante Botića – Jelka Brčić: ‘Nije bilo bešike, ljuljalo me u koritu’

Brčić Jelka

Po dolasku u Slavoniju, najviše se radilo na tuđim imanjima kako bi se stekao koji komad vlastite zemlje.

Svoju životnu priču ispričala nam je 74-godišnja Jelka Brčić, rođena Đonlić, ispod Kamešnice od Voštana.

‘Nisan ti imala niti šest miseci kada me je mater zamotanu u malo sirotinjske krpe donila u Vrbanju. Priživili ćaća Ivan i mater Iva od Ćopegovih iz Vrgoča rat i 1947. došli za našima u ovaj kraj. Moralo se ići, jer šta si ima doli? Kamen do kamena, koje da ‘rane, nije bilo Bože tebe’, kazuje svoju životnu priču Jelka, dodajući kako su njene mlađe sestre rođene po njihovu dolasku u Slavoniju.

‘Ovde su mi se rodile dvi mlađe setre, Marija koja živi u Babinoj Gredi i Ana, ona se udala u Privlaku, mater je mog Mirka Filipovića našeg Cro Capa. Mučili se i mater i ćaća kako bi nas izveli na put. Radio je stari svašta u ovom kraju i u Osijeku, pa je bio vanka u Austriji, a mater nadničarila kod gazda. Od jutra do sutra, zemlja nam je bila ispovid’, ističe Jelka, prisjećajući se kako je bilo i njeno djetinstvo.

‘Ko je onda ima išta? Nije bilo lutaka ni igračaka. Mater mi je uvik kazivala kako bi me moja baba Anđelija umisto u bešiki ljuljala u koritu. Daj blagu, malo travom očisti taj drveni sud i tako su me čuvali i ljuljali. Malo po malo i tako san se udala 1964. godine za moga Zvonka. Dobili smo troje dice, najstariji Marko, ali ja ga zoven Zlatko, a svi drugi ga znaju kao Lalu. Tu su dvi ćeri Anica i Anđela. Sada san već baka i prabaka’,  kazuje Jelka, koja pomaže koliko može sinu i obitelji, jer imaju veliki pogon za proizvodnju i preradu mesa.

‘Radili smo cili život, nešto se i steklo. Moj Lala, njegova Jela, dica Joso I Zvone rade i ne staju. Unuka se udala u Drenovce. Tu je dosta zemlje, svinja, puno rada posebno za svinjokolju, pojašnjava nam Jelka dok sin Lala, poznat po zafrkanciji u cilom županjskom kraju, dobacuje materi ‘nemoj nešto zaboravit, jer neće knjiga valjat’.

Marko Brčić Lala,sin Jelke s alkarima u Vukovaru 2018. god.

Jelka se u svojoj priči često siti svoga rodnog kraja, jer bila je nekoliko puta u Dalmaciji.

‘Bila sam par puta u mom rodnom kraju. Malo na Voštanima i Tijarici. Zadnji put san bila na sprovodu mom Stipi, od moje tetke sinu, on se preziva Bota. Sin mu je moj Ivan, sada u Zagrebu u nekon ministarstvu radi. Moj sin Lala često je u tom kraju. Ode ti on na onaj sajam pršuta kod prijatelja u Sinj, naše Nede udate doli, A ona ti je od pokojnih Ante i Mande, oni su Vrgočevi – Ćopegovi. Gleda ti i Hajduka često, tako on godišnje ode i po nekoliko puta doli. Neka, kad nije mogla mater, neka ide sin’, kazuje nam Jelka, dodajući kako se ona ljuljala u koritu, a njena praunučad, kaže ‘vala Bogu’, imaju svega.