Pjerinko Dinarina – Šimić: Barba Niko

Svoj pisani doprinos Sinjanju ovoga tjedna dao je i Pjerinko Dinarina – Šimić, koji je već objavio brojne tekstove na Ferati. Danas donosimo njegovu originalnu priču – Barba Niko.

BARBA NIKO 

Ranom zorom o prvim pivcima izvuče se barba Niko ispod klašanja, side malo na kraj slamate postelje da opočne. Žena mu Mara već naložila prašku na kominu i stavila kuvat mliko u bronzin, tutne priplet malo u stranu  potakne vatru i podigne malo komaštre da  mliko ne zagori. Nalije čoviku kaler mlačanice i stavi na siniju.

Obuće Niko gače na promaju, bilu sumprešanu košulju, na noge suknene bičve i navuće baganđe. Ima on i lipe jahače čizme, kupijo i lani na Zadvarju (da za nji dvi velike škatule ercegovačkog rizana duvana ispod stola da ne vide žandari), stalno i maže puzdron, sjaje se ko oficirske, no one su za posebne prigode. Nagne Mara malo vučiju, nalije kajin vode pa se on umije, protrlja malo i uši obriše se šugomanon i sidne za siniju. Popije trunku mlačanice i pojide komad pure od sinoć pa polako u pojatu.

Svanilo se dobro, čuje se i Zdravomarija (Gospino zvono) iz Sinja. Pojeta odma do kuće ozidana od tesni mulikovih vaca iz dinarinovog majdana poviše kuća ispod križa, a prikrivena ševaron iz Muše. Na lastavici i desetak buža za golubove.

Brnja veselo zarže kad joj Niko na glavu stavi zobnicu, malo je očeše čašagijon i obriše slamon. Iz lokve nasrid sela zagrabi sić vode i da ga beštiji. Ona najprije onjuši gožđeni sić sa svi banda i tek onda se napije. Kobila ni bolja ni gora od drugi, zekasta ona, putasta u prvu livu nogu, plaha al’ žestoka Ima  i manu, ajme ako joj rednja upne pod rep nebi je svi đavli (Bože mi prosti) umirili. Zna Niko kako šnjon, lagano nabaci komeć na Brnju pa je utaka u kar. Balancun novi drveni, a i timun novi od akacije iz Sutine (dar od kuma Vučemila), lagano pribaci rednje i zaveže ih za stup od kara. Kar s uskin kašunon skinio on jučer, široki pod je danas triba gonit garbun iz Ruduše na feratu u Sinj.

Donese Mare tamperin iz škafetina od kantunala. Donese ona i torbu skrojenu od starog arara u njoj pletenka od dvi litre, komad kruva ispopeke i dobar komad slanine, a da se nađe tuten su i dvi-tri kapule prorestače. Bacio Niko priko sebe kumparan jer rano je proliće ima i slane popolju, zebu zerice i ruke. Omuća rakijon iz vojničke čuture usta, pusti zerko i niz grlo. Stavi komad sukanca na šentadu, sidne, pusti krik, lagano škurijon pomiluje Brnju pa polako niz Dinarinov kulovoz, zna Brnja di triba ić.

Puton stane Škerici, on se uputija u kuma Duje Grčića, triba likarija za putalja, nadujo se a i nogu je malo ruvinja. Zna škerica sa blagon, napravio melem od kolomasti i niki trava, a za nadutost taman je tamo priko voše nabra štavolja, bit će beštiji odma bolje. I dok se narodni likar penja u kar izvadi Niko lulu Zelovku s drvenin kamišon, nevoli motat cigaru, napuni naše škije s Vrijočića i užga šuverinon. Usput ispoglasa lagano i ojka, ma da je sad kum Dika Bilokapić s Gljeva pa da zapiva šnjin, ma kakve jengije nisu mu ni do kolina. Ma bi on i zarera al’ rano je reće svit pošandrca. U Malorića kod kapele Sv. Ante spusti lulu i prikrsti se pa nogu prid nogu do Lumbinova mosta. Tute sađe Škerica dočekala ga kumica Tomažina, šesan divojčurak, najmlađa Grčićeva ćer.

Sad Brnja zna i sama uz Ređiju priko varoša do Ruduše. Tamo ga već čekaju Glava Pavić i Branko Kokot, dva iskusna meštra od garbuna. Iskrenu oni na čulu  vagoncin pun garbuna. Niko primakne kar i oni za ćas velikin lopatama napunit kašun do navri.

Kad je bilo gotovo ponudi on rakiju, potegnuše oni po gucaj-dva. U dobra, žeže niz gućak, pozdrave i odoše goneći vagoncin. Ne more se uz Goručicu mokro, kiša uništila sve, po putu voša do voše pa Niko opet priko varoša.

Na strani kod Ćatipovića kuće uz  Kvartire, sađe s kara spušti mačka da nebi nedaj Bože kar krenio nizastranu, tvrdo stisne rednje zapucketa škurijon. Iiiiooo Brnja! Oće Bnja dobro je, stane malo na vri odmori beštiju pritegne krik jer sad triba nizabrig niz Alkarsko trkalište do Videkine kuće, naravno trgne se i dva deca crnog u Frankinija tamo svi kočijaši staju da malo prodivane.

Eto još malo odma iza Tripalovog vočnjaka i na ferati je. Eno tamo taman okriću Reru za Spljet na bunaru kod radionice. Vrti se naruke dakako. Dimi đavlija makinja na sve strane šišti, svirne, Brnja poskoči, brzo se smiri, šesna i pametna je to beštija. Kod magacina već čeka gospodin Wais šef stanice, Švabo, stentan i načitan čovik, pozdravi on ljucki i pozove ložače da iskrcaju kar.

Izdaleka sinja Niko Vranu i Pilipa Šušnjaru, taman inkartaju fumar od magacina.

– Valjen Isus! – ozdravi on a oni mu ozdraviše.

Šušnjarići u nas važe za dobru i pametnu čeljad, a kažu kad si Šušnjara ili si pratar il’ zidar a oboje dobro.

Uto ka zađavla s druge strane naišla Luca picukara sestra Don Stipanova. Nađinđala se, kapelin na glavi, u ušima zlatne brokulice, oko vrata zlatni lanac s meduljicon Gospe Sinjske, košulja na kapete, plisirani kotul, svileni pas, na nogan napatinane visoke cipele na špigete, na ramenin lagani plet il marama nezna Niko, priko ruke krtol od pletene rakite a u ruci krunica. Pošla ona prid Anđu Matanušu koja će sad Reron na Spljetski pazar. Donit će ona par pulestara za Don Stipana koji je nešto malo izdebulio, a nezna od čega. A koja je to ljudina bila naš Don Stipan Modrić.           

Taman kad je bila blizu one rečene dvojice Vrano mistrijon zabaci inkarat koji je za njin fratunava Pilip… tregedija. Veliki komad vrci Luci na kotul. Ajme, inkantala se ona, ne zna šta će, mora odma oprat kotul a mora uvatit Matanušu. Nasmija se Niko, ispod oka gleda i sve ka ne fermaje, a gušta. Tamo gungula neda se Luca taknit, a kako ćeš oprat maltu s kotula ako je netakneš?

I tako dok su oni strugali maltu, a Luca ajmekala, Niko sađe s kara da završi posa. Jami zadnju portelu s kara da se iskrca garbun. Mane rukon Grbeši u ferati u znak pozdrava, Grbeša svirne, a Brnja opet poskoči.

Kad se sve smirilo ponudi on meštre da marendaju šnjin. Izvade i oni malo jaja šta su ponili sasobon i crnjeli bronzinić ladne kisaline. Jaja nisu bila dobro skuvana pa su ostala u sorbulu, pojila su se i ona. Skine Vrano s civara par matuna, okrene ih naoposum. Niko stavi kanavacu priko, izvadi tamperin, nariže kruv i slaninu i stavi prorestaču uz to. Prikrstiše se i  sidoše ka na spašu. Naravno ka šta je i red s glave Vrano skine vrancuzicu, a Pilip kapu od karte.

– Đava odnijo selo bez običaja – reče Niko.

– Tribalo bi najprije isprat grlo!

Niko nije bio protiv.

– Dobro ti vino, sigurno s Brigeljuše tamo di su vaši vinogradi? – upita Vrano.

Niko samo cimne glavon i nagne kalerić rusike.

Pjerinko Dinarina – Šimić