Sinjanje (III): ‘Isposnica’ (Marija Librenjak)

Pročitajte jednu zanimljivu priču naše vjerne slušateljice i čitateljice Marije Librenjak.

ISPOSNICA

Nekako u ovo vrime, doklen nan prvi misec otužno i pomalako biži, a zime ni za lika, a kamoli snjiga ka u zemane, sveci zabiluženi u možđanin, pa mi dišperani, uz komin ili u kužini kraj špajera, snatamo kako ćemo i šta ovog mladog lita, oće li nać rađu, ko je prez nje, oće li zerku ćarnit bolesni… a šta išće bolesan vego zdravlja, a gladan ništa vanka kruva…

Tako doklen se povri Plišivice navunjilo ka da će svaki čas pljusnit ili barenko past kokošica, pade mi na pamet jedna naša konšinka, a mitilo je kolkoš zemana, kadno je upočinila od belaja i rđe…

Triba bit pošten i kazat da ona nije ni imala briga u životu, sve do prikraj. Bijaše to najvarklija cura prekrasni modrozeleni očiju ki Cetna u mirnom toku kad zera prisuši liti. Nije se tila udavat, ostala usidilica… Kazivali su mi da bi čovka njezin pogled zaslipio, ka i sunce u pučinu podne, kad bi se samo usudio svrnit pogled spram njegova sjaja.

Rusi kosa u pletenicon, koje se nisu vidile od šudara, samo su malko povri vjeđa ćirile. Nije bila iz kuće siromaja, al iz čista mira, a more bit da i nje, ko će znat zaraj čega, il koga, ošla živit u goru, okolon Divojačkog groblja, na Petradi.

Od suvaraka i dikojeg debla je sebi sklepala kućicu i stalno bi je primišćala. Njanjci botu je nije zakrakunala. Postelju bi spravila od maovine, a sterala bi je šušnjon, a pod glavu bi metla malko slame i koju trajinu misto kušina. Borove šiške su jon bile mobilija. Nije svitu išla na oči. Mi dica bi jon ostavljali ranu i piće kraj grana na kojin bi se njezina šotana, traveša i starinska košulja sušile, a digod bi joj ušli u trag samo po šudariću. Mate me malopren sitila da jon je uvik pekla kunpira.

Kad bi snoćalo, spuštala bi se u selo, ćireći kroz ponistre, slujila… i tako upoznavala čeljad iz našeg mista i njijove navike, znala je ko je ćuknut, a i za one koji su bez nike zjali. Svrnila bi i na Bukvu, napila bi se vode iz gurle i u svojin zarđanin i škorcanin kalijon ponla sa sebon. Svu je dicu znala imentovat.

Jedne zgode u suton dok je momak pratio curu kući, ispod Pašinog briga, iz lužine povika, ej ti mali Drage Karajkušine, jel to iđeš Rici Ivančovoj?! Samo botu san je vidila, u sri dana došlo jon spuštat se povri naši kuća na Vrtlini, u ladovinu šoto Strančice. Sjatilo se i staro i mlado, tilo je vidit, propitivat kako jon je samon u šumi, nosile se zdile jića i domijane s vodon i bocuni puni vina. Spružio jon šta je komen trevilo u špajzi il konobi. Nije obadavala starije, okrenila bi glavu u stranu, kad bi je štogod priupitali.

Mene su opčinile u trenu najlipše oči mog ditinjstva, a tekon bose noge otvrdli peta i zaresli noktiju, ki kameni obluci iz plićaka. Ćakulali smo š njon sve doklen sunce nije zašlo iza Sutine, metila je u zobnicu kolko je mogla natrpat, napunila nidra i žepe traveše, ponila je i krtočić koji san našla u erendon na šufitu, krcat galetina i oraja, manila nan i tako zametnuta našin medikamentin, grabon zašijala u noćnu tišinu koju je parala pisma zrikavaca, a bambauci se zašuškali poslen dugog litnjeg dana.

Nikad je kašnje nisan vidila. Bješe to susret, prvi i zadnji put, a postala je dio moji misli i najlipši sićanja iz ditinjstva. Tu malu, tankovijastu tičicu, smistiše u neku ustanovu i kakon to biva s grdelinon kad ga spratimo u ćibulu ,umrla je snatreći o slobodi, o svojin ledinkon i šumarcin, živinon koje je pitala mrvicon suvog kruva, ka i svojin i našin selon, kojeg je iz prikrajka, moleći krunicu čuvala, ki sve tajne naši života.

Bješe to crtica o jednoj isposnici, mojon dragon Anđeliji…

Nek u prostranstvima nebeskin, pismon krnjoloca, u dosanjanoj slobodi počine snon pravednika…

U Karakašici, 9. prosinca 2015. godine

Marija Librenjak