Sinjanje (VI): Aškovanje u zemane… (Marija Librenjak)

Naša stalna čitateljica Marija Librenjak povodom Valentinova – praznika zaljubljenih, koji je obilježen jučer, napisala je tekst o aškovanju u zemane…

U Ruduši u po prošlog vika krcali se vaguncini matunin na ruke. Mora si za nadnicu istrat akort (normu)…
Pa utovari i na Feratu lipon niz Klis na more a more bit i priko bare…
Nako izmožđeni, sa zera marende koji bi in mater metla u zobnicu, bocunićon vode i takon po vazdan, meći matun na matun i prinosaj…
Bilo je tutek na rađi čeljadi iz svi mista naše Zagore…
Na prvu mojon materi, curi iz podvaroša, kojon je ćaća svitova da ostane na ognjišću i da mu zamini jedinog sina kojeg je u ratu prikinilo, zape za oko momak malko stariji, vitak, videćan, guste kose na valove ka otkosi ditaline u svanuće, krupni modrozeleni očiju, ki jezero u prolće..
Bila je sebi metla u glavu da se neće udavat, a kolko je prosaca bilo Boga pitaj…
Mozgala se obnoć u postelji s koćeton u svojon komorici, ma kako se u me nije zagleda, kuću šta ću… a zapikirala njega jeditoga…
Trevili se kod doktura i ona će njemu nekako ispodmuča, momak sadak ti nije velka tišma…
Odma nama svrnio on pogledon na nju, odmirijo je i sam u sebi promisli, ma vidi ti Jerko cure, na vaku se nisi namirijo… a ima je cura, štaš govort… Lipo jon stala i šotana i traveša onako visokoj, varoškog držanja, ujtila racu svoga viteškog roda… ponositi serdara Tomaševića… gospodskog imena…Tereza….
Ona pognula glavu podvezujuć šudar a njeno lice ka u Gospe, od sebe blido, najedanput se zacrljenilo… šta od srama… šta od trnca… srce u nidrin tuklo ki kad relo na Kamičku čini podne…
Učas je ćaća priša materi, nazvavši jon Faljen Isus, jesi pritruduila kolkoš…
I takon rič po rič… doklen se sunce potajice sakrilo iza varoški škura a rađa u Ruduši mitila, osokoli se on i ugovori š njon ašik… Priša je njojzi bilo ić ća jerbo šta će jon ćaća, sunce zašlo, pripala se oće li je prikrpit sukon šta je kući prispila kašnje…
Niz Alkarsko ispod stolitni maruna, lešurajuć malko od snatanja, zamakla vrckon…
Ašik je bijo na dan sv. Valentina išton prvo šespet lita na našoj Pijaci, kraj crkve, u tadašnjen otelu a ja ga panitin ki Gradsku kavanu…
Bome, povejo on i brata fratra a i lipu mlađu sestru Anu…
Mater se ustravila, šta od učenog mu brata fratra šta od sestre mu, varkliju nije srila…
Jilo se i pilo, bilo je slatkoga svake vele… Nije se duljilo, zaručiše se tadak…
Svati bili za svetu Katu, u karoci, mate u našoj narodnoj nošnji kako i merita, na glavu metila bilu krunu s velon, a ćaća u perlonki, bilila se ki snig, ganjci novoj jaketi, điletinu i štofanin gaćon …
Vinča i prid oltaron Gospe Sinjske, fra Bernardin… materi kum bijo rođak Cine a ćaći pretelj Antić…
Nanoge svati prispili u Karakašicu, frajalo se i igralo kolo na guvnu podno vinograda, kraj bunara…a kako su svoji priko pola vika skupa priživili moj ćaća i mater, neke druge bote…
Smetila san kako in je i imendan bio dan za danon, nije i bez nike združio sveti Valentin… a jesmo u te dane feštali, ćaća bi se za oboje otkupio…
Sritan Van spomendan sv. Valentina, čuvara sviju koji se vole… i njemu mole…

Marija Librenjak

U Karakašici, 14. veljače 2016.