Stipe Runje: Ostavio sam morske pučine i strani brod pa otišao u čobane

Na padinama Kamešnice podno Vagnja, u ljepoti trnovih poljana sunce ovih dana obasjava i umiva prostrane pašnjake odakle puca pogled na pitomu cetinsku dolinu.

Taj kraj  je još od davnina poznat i po kvalitetnoj stoci. U tom ambijentu, u ‘zemane’ oduvijek su vrludala stada ovca i janjaca, koza i jarića, a i podosta goveda. Međutim, u današnje moderno doba, kada stočarstvo postaje samo priča koja polako prelistava zadnje stranice svog života, sve je teže naći pastire. Međutim, ima i onih koji i dalje, s noge na nogu, koračaju za svojim blagom. Jedan od njih je Stipe Runje zvani Pipić. Zahvaljujući njemu i još nekolicini kolega pastira u krševitim predjelima cetinskog kraja  i dalje se, ali znatno manje, razliježe meketanje koza, muketanje goveda, blejanje ovaca i janjanaca. Ovaj, kako za sebe kaže – čoban na pragu šestog desetljeća života prepričava svoj ulazak u stočarske vode.

‘Moji su od davnina, kao i drugi imali za sebe blaga, a to je odranilo sve nas. Ja sam se za ovo odlučio točno 17. prosinca 1994. godine. Najprije sam radio u onom Jugovinilu, pa sam bio pomorac na stranom brodu od 1988. pa sam onda, nakon što sam šest godina ‘tuka’ svjetska mora, odlučio otići s broda i postati čoban. Zajedno sa ženom i nejakom dicom pravac planina i gradnja štale, bunara, tora. Tu na našoj Runjinoj vlaki krenuli smo u novi životni izazov. Ima sam nešto ušteđevine, kupio prve ovce i malo po malo i evo sada stada od 350 ovaca’, kazuje nam veselo i temperamentno Pipić.

‘Prije smo tražili i imali nešto čobana koji bi nam pomagali. Bilo ih je svakakvih, i dobrih i loših. Sada je druga stvar. Mi čuvamo i brinemo o svemu. Mukotrpan je ovo život. Stojna kuća u Obrovcu, tamo smo, a blago je na Runjinoj vlaki u štali i toru, pasu po Vagnju, trnovim poljanama. Sve po nekoliko puta znamo u danu obać. Triba ‘pobro’ pripremit puste vode, oko tri tisuće bala sjena pripravimo i još puno toga. Nema ti u ovom poslu ni sveca ni petka. Zaboraviš koji je koji dan. Prvo moraš dat blagu pa sebi. Bilo sunce, kiša, bura ili snig triba se raditi i mučit’, kazuje nam  Stipe Runje.

Kaže nam Stipe da je danas sve manje blaga i čobana, ali kod njega je nešto drugačija priča.

‘Prija je ovdje bilo puno blaga, a sada malo ko ide za stadom. U mene je nešto drugačije, zahvaljujući mlađem sinu Duji. On je prije dvi godine, kada je napunio dvadeset godina, od mene preuzeo OPG i nastavio dalje. Dobio je nešto sredstava iz onih fondova EU i krenuo dalje. Nabavio je još ovaca, 11 goveda i eto tako mlad odlučio se za ovakav posao. Virujem da tu ima perspektive i budućnosti. Ja ću sa ženom mu pomagati dok god budem mogao. Malo moje mirovinice, nešto dragovoljačkog staža u Domovinskom ratu i svakodnevni rad čini me ipak zadovoljnim čovik0m’, prepričava Pipić, dok na naš ugodni razgovor ‘kudri’, kao i na ovce jedan od njegova tri pomagača, pas Garo.

Otkrio nam je Stipe da ga je u planovima malo zakočila i ‘nesritna korona’.

‘Prije korone lakše je bilo prodat janjce, jer je bila potražnja, a sada se, u ovoj pandemiji snalazimo nekako. Manje traže ugostitelji, mesari, manje je turista. Ima nekih priča da će nam nešto troška pokrit naša Županija, ‘zuar’ je išta. Ajde, janjci nekako, ali vuna! Moj Bože šta je došlo? Prija rata moga si kožu i vunu prodat samo tako, a sada ništa. Vunu moramo gonit na deponij Kukuzovac i plati tu rađu, jer je niko neće. Otišli kudilja i vrteno u zaborav, eno ih u muzeju. Niko više ne plete, sada su pletiva u prodajnim centrima. Virovali ili ne, od svih ovih zemalja samo od svojih čobana vunu otkupljuju Albanija, Kosovo, tamo nešto Makedonija i naravno u Turskoj. E, tu je druga priča. Vuna se zlatom plaća.’

Pipić, koji se punih 26 godina bavi stočarstvom tako nam je otkrio i druge zanimljivosti koje prate stočarstvo, a on se sam iz dana u dan, prilagođava novim uvjetima i to, kako nam se čini, uspješno za razliku od mnogih.

‘Trud je urodio plodom,. Zdravlje nam je, vala Bogu dobro i zadovoljni smo. Sad je ovdje lakše doć. Cesta ka magistrala, oćeš u Sinj ili Livno, sve asfaltirano. Ima puno vikendica pa i ja vikendom dobijem puno susjeda, ali ovih dana slabo ih ima. Dođe dosta i planinara, izletnika, ljudi željni ove divote i prirode’, kazuje nam Pipić i polako vadi malo žestice iz svoje čobanske torbe, jer kilometri se prođu i valja se malo osvježiti.

Nije nedostajalo priča o vukovima, lisicama, zmijama, vijavici i nevremenu, jer i to prati život čobana.

Naš vrijedni stočar iz Obrovca Sinjskog kazao nam je i kako je danas puno onih koji kukaju i kojima ništa ne valja.

‘Najlakše je govorit ništa ne valja. Side na Pijaci i na drugim mistima ispijaju po cili dan kavu, dosta žestokog ,naruče čašu vode i šest kocaka mraza i tako od jutra do sutra. Sve znaju, mudruju, a za nas govore da nam je lako, da nam država daje poticaj. Evo im brate prilike! Neka se ostave tih navika, pustog šminkanja, neka nabave blaga i neće in valit poticaja. Mnogi imaju didovinu, zemlju, ograde i mogu radit, ali više vole primit socijalu, pametovat kako ne valja ništa, od sela do države. Nisan je protiv da se čovik opusti, prođe, ali triba biti u nekin granicama. Oden i ja u grad, po potribi, svratim nediljom najčešće recimo kod prijatelja Zlatka u njegov kafić, malo se popije s društvom, ali nema linčarenja, triba nazad jer ovce čekaju i svi drugi posli’, kazuje na kraju pomalo ljutito jedan od rijetkih čobana koji koračaju za svojim stadom cijelim dinarskim gorjem.

‘Gledaš za ovcama, mučiš se i gledaš kako s njima, kako im udovoljiti. Da nisu bolesne, da nisu gladne, da nisu žedne, u tome je briga. Čuvaj ovce kako triba ili nemoj nikako. Dok se bude moglo derat ova obuća čuvat ću ovce, pomagat svojima, pa kako nam bude. Virujem da koračamo pravo’, završava nam svoju priču Stipe Pipić Runje, dovikujući onako po čobanski ‘aj moja’ i krene s veće spomenutih Trnavih poljana prema svojoj Vlaki, a onda kad svane novi dan opet put pod noge i za svojim stadom.