Marija Librenjak: Kišna žena

Povodom nadolazećeg blagdana Svih svetih, čitateljica Ferate Marija Librenjak napisala je pjesmu ‘Kišna žena’.

Kišna žena

Arija jesenja blaga na tankin granon oskoruše se culja.
Minuli zemani s okusin umirućeg lita, duša ošalamućena skita.
Obnevidila o’ čežnje i želja usnut’ ne more, jedna žena.
Sjene požmarile jon lik, sićanja tlape na samaru lunarija.
I kad zacunja pri svanuće, tutek prag je rodne kuće.
Beside ćaćine mudre, materine molitve krunice.
Kapi kiše kadikad jon škrope kose side.
Misli kaldeju ditinjstva mute.
Tekon stope radosti slute.
Sićanja more možđane, di je čeljad sadak koja jon utuvi ove riči antike.
Kap po kap, na Svisvete, niz boriće i čemprese kiša klizi.
Duši oni na nebesin sve su bliži.
Valja i njojzi pomalako, u sutonu grimizni’ boja,
Snatat jesenja osušena polja.
Šumarke i gore predikon urmetovat.
Zašuškana u erende sanja plandovat’.
Nek’ rodi pića u sepetu, mlaćanica nek’ se cidi u stapu.
I kad cota o bagulini, njojzi usud je’ od po kiši’,
Skalinin klimavin, nekako usri’ mlake jeseni.
A, kažu da je studeni.
Šija žena jedna po lokvicon kiše, i ove jeseni.
List uveli misečinon blišti.
Kera drčajina cokulon marune iskišane.
Tunja na kredenci vonjon cuce varalice mrliši.
Ne sjaje sve svari od zlata napravljene,
Nit je svaki lutalica izgubio stazu.
Postelja i intimela na kapete mame pod perinu, kišnu ženu.

O Svisvetin, 2019.
Marija Librenjak