Marija Librenjak: Zalutale stope

Zalutale stope…

Zerku u Strančici skupiš ter uprtiš praške… u žep uturiš šiške.

Ticon na zaorak… u šalki, metneš šen’ce.

Pogledon krmeljavin… ćapaš sne… dičinje.

I Petradu samoniklu, i Glavičine, navrivrice…

Zalutale stope siječanjske ćarice.

U gori ditinjstva… niz Pašin brig… guzon pikiraš puze.

Cuko naramak napripravi snatanja.

Zeko tražeć mater… priklanjskin stopon bagelja.

Zaklajene ruke… iz špajera grije žera.

Potičeć vatru… s vrimena na vrime.

Atroke… stope u snjigu… zalutale…

Opertaju dušu itimice, cotajuć… bekinu kripe.

Ka’ besida materina… iz zemana.

A trišnja stara drima, ispo’ snjižnog kuvertura.

Latice biserne… vinograde ogrnile.

Slika vaka svaka… čeljade, i kad nije od ore,

Zalutalin stopon u zapusin okorilin, misli side zabeblijaje.

Prčulin poskakiva o’ sriće… doklen mačić mu iz ručica snjig cuca.

Kija li kija, ne kalava čarolija,

Noć njanci zeru nije pritrenila.

Dan u stopon zalutalin… voćkon brćoletin okićenin…

Tanjca beskarno ter jopet blišti u mosurin otkakunatin…

Trag iz konistre sićanja… ćarno slidi.

U Karakašici, 9. siječnja 2019.

Marija Librenjak